Pet minuta...
"U vremenu opšte usamljenosti i havarije u medjuljudskim odnosima,komunikacijama u bilo kakvom obliku,postala je definitivno ugroženija od krzna polarnih lisica.Više nego ikada ljudi na svakom koraku vape za pažnjom,razgovorom,razmenom osećanja i misli.I to u trenutku kada planeta u svojoj istoriji nikada nije imala više punktova za razmenu informacija.Zapravo,usamljenost je postala globalna epidemija,jer preko šezdeset odsto svetske populacije više nema potrebu da izlazi iz svoje sobe,pošto poseduju virtuelni prozor kroz koji se vidi apsolutno sve...BLOG-sredstvo komunikacije uz pomoć koga se milioni ljudi informišu,leče usamljenost,ubijaju dosadu..."
Pročitah ovaj članak (deo članka o blogovima) pre nekoliko dana u jednom našem magazinu pa o tome porazgovarah i sa mojim virtuelnim prijateljem na MSN-u te se zapitah gde polako nestaju ona dobra,stara prijateljska ćaskanja uz kaficu?Koliko ja (a sličnih verovatno ima dosta) dnevno vremena provedem na netu "družeći" se sa nekim strancima,ubijajući dosadu u nepovratno izgubljenom vremenu,a opet se pravdajući pravim,"živim", prijateljima kako nemam vremena ni za šta,kako se sve svelo na relaciju posao-kuća.Lažući njih ustavri ne želim da vidim da lažem sebe.
I opet svesna svega toga nastavljam po starom,evo me sada i ovde piskarajući prvi tekstić na ovom blogu. Toliko za sad...Probih led,a na vama je da mi poželite dobrodošlicu. 